Tanja Savić – Poludela

Sedeo je preko puta mene,
u kafe baru na peronu,
dok čekali smo voz za jug da krene,
zalutali u vremenu ..

Gledao je negde u daljinu,
činilo se k’o da sanja,
od ljubavi do tuge nit je tanka,
a moja je ipak najtanja ..

Poludela, za jedan dan,
sada život dajem ako me se seti …
Poludela, al’ dobro sam,
jer to što srcu prija ne može da šteti …

Poludela, za jedan dan,
pa ga od tada noću sanjam vrlo često …
Poludela, al’ dobro sam
i u grudima mu čuvam jedno mesto …

Rekao je tiho ‘Doviđenja’
i pružio mi ovlaš ruku,
sa tom se slikom svakog jutra budim
na jastuku, na jastuku ..

Put me vodi na sve čet’ri strane,
al’, k’o za inat, nikad više
tamo gde još jedna kosa plava
na jesenje kiše miriše ..

Poludela, za jedan dan,
sada život dajem ako me se seti …
Poludela, al’ dobro sam,
jer to što srcu prija ne može da šteti …

Poludela, za jedan dan,
pa ga od tada noću sanjam vrlo često …
Poludela, al’ dobro sam
i u grudima mu čuvam jedno mesto …

Poludela, za jedan dan,
sada život dajem ako me se seti …
Poludela, al’ dobro sam,
jer to što srcu prija ne može da šteti …

Poludela, za jedan dan,
pa ga od tada noću sanjam vrlo često …
Poludela, al’ dobro sam
i u grudima mu čuvam jedno mesto …