Miroslav Mika Antić – Belo

Nebo.
Nebo.
Sreće dosta.
U proleću po drveću
od meseca kikot osta.
Ej umreću.

Ej umreću ispod granja
kraj zaspale vodenice
za devojke,
milovanja,
pletenice.

Ej, umreću od daljina,
od mladosti
i od snage,
za krčage pune vina,
za krčage,

da se pije,
da se smeje,
da se peva preko njiva,
sav od sunca po ustima
ispolivan.

Da me čekaš ispred kuća,
da razvezeš ruke zrele,
oči bi se od svanuća
razbolele.

Razbolele i opile
da se smejem do bolesti.

Ej, da mi je niz aprile
tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej, da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab do ropca,
jak do krika,
kad zabele zdravi zubi
harmonika.

Ej, da mi je u proledju
u milion vrelih boja.

Ej umreću bos po cveću
samog sebe razboleću.
Ej devojko dušo moja.