Đorđe Balašević

Published on September 18th, 2013 | by admin

0

Đorđe Balašević – Naposletku





Advertisement:





Naposletku,
ti si dobro znala,
ko sam ja.

Otkud sad te suze,
moja mila?

Rekla si da se za točak 
bršljan ne hvata,
zalud izgužvana svila ..

To je tako,
ne pravi od tuge nauku,
mani svetlo na sledećem bregu ..
Okopniće moj otisak
na tvom jastuku,
(još kako)
kao ‘jezuška’ u snegu ..

Razbicu gitaru,
crn je mrak ispunjava,
odavno se svoje pesme bojim ..
Pomera u meni neke gene Dunava,
pa ja tečem i kad stojim ..

Ali opet,
da l’ bi ikad bila
moja ti,

da sam vojnik u armiji ljudi ..?
Rekla si da baš ne umem
novce brojati,

i da je ništa sve što nudim ..

Naposletku,
ti si navek znala da sam svirac,
brošić što se teško pribada …
Da me može oduvati
najblaži Nemirac …

Da ću u po reči stati,
da se neću osvrtati 
nikada …

Ređaš po vitrini fini porculanski svet,
al’ ja sam figurica bez žiga ..
Pazi,
to je bajka što ti pada na pamet,
fali ti baš ovaj cigan ..

Tek u jesen otkriju se
boje krošanja,
sve su slične u leto zeleno ..
Naposletku ti si dobro
znala ko sam ja,
čemu suze, lepa ženo ..(?)

Draga moja, ti si navek znala 
da sam pajac
moj je šešir šatra pomična …
Usne, tice-rugalice,
a u oku tajac …
Da sam kaput sa dva lica,
da sam Gospo’n propalica
obična …

Naposletku,ti si navek znala
da sam svirac,

da je nebo moja livada …
Da me može oduvati
najblaži Nemirac …

Da ću u po reči stati,
da se neću osvrtati,
nikada …

Da ću u po reči stati,
da se neću osvrtati, 
nikada …

 

 






Advertisement:







Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *



Back to Top ↑