Đorđe Balašević balasevic

Published on October 27th, 2013 | by admin

0

Đorđe Balašević – Provincijalka


Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije ..
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja,
shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija ..

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima ..
Ostavih iza sebe svet
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k’o neko beznačajno pristanište ..

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim večnog dečaka ..
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka ..

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih,
usamljeni galeb iznad mora osrednjih ..
Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke pokraj mene stisla ..
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla …

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih gledao niz kej kao niz prugu ..
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, nijednu drugu ..

Napiši mi pesmu, mazila se,
nisam znao da li ću umeti ..

Reči jesu moje igračke,
cakle mi se u glavi kao oni šareni staklici kaleidoskopa ..
I svaki put mi je druga slika
u očima kad zažmurim, ali ..

Postoje u nama neke neprevodive dubine,
neke stvari neprevodive u reči,
ne znam ..

Napiši mi pesmu, molila je,
i nisam znao da li ću umeti ..

Voleo sam je tako lako, a
tako sam teško to znao da pokažem ..

A onda, odjednom, iznenada
raspored mladeža na njenim ledjima,
kao tajna mapa pokazao mi je
u koje zvezde treba da se zagledam ..

I tako …

Eto ti pesma, ludo jedna …






Advertisement:








Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to Top ↑